Kao slikar novije generacije, Biljana Cincarević na biografski način opisuje vreme u kojem živimo. Slikajući pripadnice lepšeg pola stavlja nam do znanja koliko je žensko telo zaista privlačno. Multimedijalna umetnica, avanturistkinja, humanistkinja, svetska putnica, poštovalac zdravog načina života i majka devetogodišnje Srne, priča o svom životu i stvaranju.
Fashion: Yves
Photo: Miralem Čaušević
Hair: Pret-a-Porter Hair Studio
Make up: Jelena Mandić
Models: Duško Vukosavljević & Zlatko Šuša
Yves: Imali ste prvu samostalnu izložbu 1998. godine. Da li se od tada nešto promenilo po pitanju umetnosti u Srbiji? Da li napredujemo na tom polju?
Naravno, dosta toga se izdešavalo od tada. Čini mi se da mladi i zaista talentovani umetnici imaju mnogo više šansi nego ranije. Ekonomska moć građana se pokrenula na bolje, standard ljudi u našoj zemlji polako raste, a to znači da, kada građani zadovolje egzistencijalne potrebe, obraćaju pažnju na kulturu, šire svest i počinju da konzumiraju umetnost. To ide u prilog umetnicima. Danas imamo umetničku scenu u Srbiji, okupljenu oko nekih galerija, udruženja, časopisa, kolekcionara i samog tržišta. Devedesetih toga nije bilo.
Yves: Veoma ste aktivni kada je u pitanju humanitarni rad. Možete li mi reći nešto više o tome?
U okviru Udruženja građna Kula, moje koleginice, Mirjana Tomić i Jasmina Zabi, i ja pokrenule smo humanitarni program „Naša deca“. U okviru tog programa smo razvile strategiju pomoći deci bez roditeljskog staranja. Do sada smo imale više akcija, od širenja svesti građanstva o ovoj osetljivoj populaciji, do konkretne materijalne pomoći. Trenutno smo se povezale sa jednim britanskim socijalnim udruženjem koje obavlja iste stvari u Londonu i sa kojim razvijamo program edukacije i pomoći u našoj zemlji.
Yves: Bili ste jedan od učesnika srpskog rijaliti programa Survivor. Zanima me koliko se razlikuje preživljavanje na Filipinima od preživljavanja umetnika u Srbiji?
Čini mi se da je umetniku lakše preživeti na egzotičnom pustom ostrvu nego u surovoj metropoli. Obožavam prirodu i vrlo lako joj se prilagodim, tako da sam na Filipinima uživala. Kao umetnik imam mnogo više osećaja za ono što se ne vidi golim okom, a što u prirodi vrlo lako možemo da osetimo. Gradska nervoza, buka, gužve, zračenja, hemikalije, zagađenost, tehnologija su nas odvratile od prirode. Tih mesec dana bez svih civilizacijskih pogodnosti i uticaja su neprocenjiva rehabilitacija. Čak je i nedostatak hrane bio veoma pozitivan, jer pošćenje čisti čoveka. To je bila moja najveća avantura do sada.
Yves: Biti slikar u Srbiji danas?
Ako nameravate da živite veoma skromno i da ste sto posto posvećeni svojoj profesiji, onda se isplati. Ali umetnost ne hrani telo, već dušu. Razmišljati o isplativosti oduzima svrhu umetnosti. Da sam razmišljala o tome da li se to isplati, ne bih ni počinjala da se bavim ovom profesijom. Moja profesija pruža nešto neprocenjivo, a to je sloboda! Sloboda da radim ono što želim, imam slobodno radno vreme, slobodu govora, odevanja, ponašanja. A to ni jedna druga profesija ne pruža. Svaka ima svoje ograničenje.
Yves: Svoje radove ste izlagali kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Gde su bili najbolje prihvaćeni?
Moje radove su svuda lepo prihvatili. Na svakoj izložbi sam dobijala pozitivne kritike. Pariz i Njujork se ogledaju u mojim slikama. U Parizu sam imala atelje 2001. godine, maltene na samom početku moje karijere, i tamo sam shvatila koliko su mediji i umetnost međusobno povezani. Po povratku, odlučila sam da na otvaranjima svojih izložbi ne držim dosadne govorancije sa kritičarima koji o umetnosti govore nerazumljivim jezikom. Umesto toga, na otvaranjima je glasna muzika, kokteli, a svetlo je orijentisano samo na slike. Tako se prenosi atmosfera sa samih slika. To je veoma zanimljivo, kako novinarima, tako i onima koji prate nove i avangardne tendencije u umetnosti.
Yves: Da li neke od svojih radova čuvate ili su svi namenjeni za prodaju?
Naravno da neke čuvam. To je moj autoportret iz 1998. godine, portret moje mlađe sestre i portret mog oca i velika slika „Mesečeve ćerke“.
Yves: Kako vidite umetnike i konzumente umetnosti kod nas?
Imamo sjajne umetnike, imamo nekoliko paralelnih umetničkih scena. Umetnici otvorenih čula kroz svoje stvaralaštvo govore kritički, a i romantički o vremenu u kojem žive. Genijalni umetnici govore o velikim stvarima koje se dešavaju oko nas. I toga ima u Srbiji i to treba negovati. Ali sve je to još veoma ranjivo i nestabilno, uzrokovano, kao što sam rekla, ekonomskom situacijom. Ljudi koji imaju mogućnosti da kupuju umetnost, nažalost, nemaju potrebe da budu konzumenti umetnosti. Ili, ako i kupuju umetnost, vrlo često kupuju skupocne slike stranih umetnika, jer im jedino cena slika govori da bi to trebalo biti prava stvar. Na sreću, ima i onih koji vole modernu umetnost i svoje životne i poslovne prostore tako i uređuju.
Yves: Završili ste ekonomsku školu, a uporedo sa četvrtom godinom upisujete i studije primenjene umetnosti. Šta je presudilo da budete slikar, a ne kancelarijski službenik?
Moj talenat i uzaludnost ekonomije.
Haljina: Ivan Džolić, Ogrlica: D&G, Prsten: Damiani, Narukvica: Accessorize, Cipele: Giordano Toressi
Yves: U Vašim radovima preovlađuju pripadnice lepšeg pola. Odakle toliko interesovanje, odnosno zbog čega su glavni junaci u Vašim slikama žene?
Umetnici su vekovima slikali poznate i istaknute muškarce uglavnom na poručenim portretima. Žene su, pored portretisanja, slikali iz estetike i lepote samog prizora žene. Žena je estetski privlačnija i vrednija od muškaraca, ta estetika je i mene privukla. Kroz žensku figuraciju se može lakše predstaviti životni stil određene epohe. Kroz moje slike biografski beležim vreme u kojem živim.
Yves: Izložba „Gospode, pomiluj“ održana je 2009. godine. Da li biste mi objasnili šta ste želeli da poručite javnosti ovom konceptualnom izložbom?
Konceptualna izložba „Gospode, pomiluj“ je imala za cilj kritiku religiozne administracije. Izložba se sastojala od performansa, instalacije i fotografija. Na fotografijama sam predstavila arhitipske scene grehova koje sveštenstvo čini. Razni poroci, licemerstvo, blud, nebriga za siromašne, laž. Instalacijom sam prikazala veliki drveni krst koji je visio ukrivo na sredini velike sale Doma omladine, obliven crvenom bojom koja je kapljala u kante ispod njega. Crvena boja je simbolisala krv svih nevinih žrtava ubijenih u ime časnog krsta. Perfomans je prikazao šestoricu momaka u crnim kratkim majcama i farmericama, sa fantomkama na glavama, koji su izašli na malu binu i otpevali srpsku himnu „Bože pravde“. Ovo direktno predstavlja spregu radikalnih nacionlističkih organizacija i crkve. Svaki naci pojedinac prvo će naglasiti da je Srbin i pravoslavac ili Hrvat i katolik, ili neke druge nacije i religije, pa tek onda sve ostalo. Ovom izložbom sam prikazala da se religija udaljila od prvobitne svrhe da čoveka duhovno i moralno uzdigne.
Yves: Kako je reagovala Srpska pravoslavna crkva na ovu izložbu?
Zvanično niko iz crkve se nije oglasio. Javno se oglasio jedino neki iskompromitovani sveštenik preko žute štampe. Dobro znaju o čemu ja govorim. Biće dovoljno ako samo pogledate novinske izveštaje par godina unazad o skandalima u crkvi. Iako smatram da je Crkva uticala na policiju da zatraži hitno zatvaranje izložbe, mene su lično zvala dva sveštenika da mi čestitaju. Jedan se predstavio, a drugi nije. Oba su mi rekla da su razumeli šta sam htela da kažem i da je to istina.
Yves: Možete li izdvojiti najzahtevniju sliku koju ste naslikali?
Svaka velika slika sa dinamičnom scenom je veoma zahtevna. Nekada me takve slike muče dok ih ne slikam, dok spavam sanjam da slikam i savladavam komplikovane zahteve. Ali, veliko je zadovoljstvo kada je završim, sedim ispred i zurim satima u nju.
Yves: Imate li uzora među svetskim slikarima i ko je u pitanju?
Dok sam studirala, uzor mi je bio Klimt, Egon Šile, impresionisti. Stalno se iznova oduševljavam velikim majstorima. Renesansni slikari i engleski prerafaeliti, zatim nemački ekspresionisti…
Yves: Koga biste izdojili od domaćih umetnika?
Biljanu Đurđević, volela bih da imam njenu sliku.
Yves: Radili ste i autoportrete. Koliko je jednom umetniku teško naslikati samog sebe?
Zavisi od umetnika. Neko je dobar portretista, a neko nije. Svi mi, slikali portrete i figuraciju ili ne, u jednom trenutku se latimo svog autoportreta. Često slikari vide sebe drugačije i zbog toga publika ne može reći da portret liči na umetnika. Sebe sam naslikala par puta, ali mi kažu da većina žena koje slikam na slikama podsećaju na moj lik. To radim nesvesno. Kao i većina umetnika utkam nešto svoje u likove koje slikam.
Yves: Poznajem dosta umetnika i moram priznati da su većina njih, ako ne i svi, osobenjaci. Vi ste sušta suprotnost, veoma ste aktivni u javnosti. U čemu je Vaša tajna?
Da me poznajete malo bolje, videli biste i moju osobenost. Umetnik, kada se rodi, pored talenta dobije i veliku slobodu u svojoj glavi i duhu. Sve što radimo, stvaramo, kažemo nam je potpuno prirodno i normalno, iako to ostatku sveta uopšte tako ne izgleda. I to je ono što nas čini osobenim - sloboda! Nama je potpuno prirodno i normalno da stavimo šerpu na glavu i tako se šetamo ulicom, ostatku sveta to, naravno, nije normalno. Naša sloboda i duh nam to dozvoljavaju. To je tajna umetnikove osobenosti. Ja sarađujem sa medijima zato što verovatno imam priličnu dozu egzibicionizma i volim publiku sa distance.
Haljina i broševi: Patrizia Pepe, Sandale: Giordano Toressi, Košulje: Ivan Džolić, Bermude: Deerspotter, Cipele: Vladimir Lazarević
Yves: Da li uopšte imate slobodnog vremena i čime se tada bavite?
Slobodnog vremena praktično i nemam. Bavim se svim i svačim. Ono što je najvažnije i najbitnije je moje dete, kćerka Srna. Njoj se maksimalno posvećujem i brinem se za nju, jer želim da se razvije u lepo i pozitivno ljudsko biće. Spremam je za školu, vodim na vannastavne časove, kuvam joj, družimo se, putujemo... Jer, sve je uzalud ukoliko ne pomognem detetu onda kada joj je to potrebno.
Yves: Dosta putujete. Koja mesta biste mi posebno preporučili?
Gde god da odete, dobro je otići. Svako mesto ima svoje karakteristike koje će vas oduševiti. Da li su to egzotična ostrva, evropski muzeji ili divljina Amazonije, sve je to dobro ako se može posetiti. Srbija ima fenomenalna mesta i sjajnu prirodu. Često težimo da odemo negde daleko, ali dovoljno je samo malo da se udaljimo iz svog mesta i naći ćemo nešto prelepo. Na kraju krajeva, mi smo svi građani predivne planete Zemlje i gde god da odemo naići ćemo na njenu lepotu.
Yves: Kada je moda u pitanju koliko joj posvećujete pažnje?
Estetika odevanja je vrsta primenjene umetnosti. Odevanjem pokazujete svoj stav prema svetu oko sebe, šaljete poruku o onome kakvi ste. Lepo se osećam ukoliko sam zadovoljna odevnom kombinacijom koju nosim.
Yves: Kako biste opisali Vaš stil oblačenja?
Eklektičan.
Yves: Za kraj, imate li poruku za mlade umetnike koji tek treba da pronađu svoj put?
Ako žele da se ostvare i budu uspešni i zadovoljni svojim stvaralaštvom, moraju da sanjaju i maštaju o svom putu. Moraju biti istrajni i potpuno posvećeni svom radu.
