Drielle Valeretto by Emilio Tini for unFLOP Paper Magazine F/W 2011

Krajnje nesvakidašnji editorijal, koji se nalazi u oktobarskom izdanju italijanskog unFLOP Paper Magazine-a.
Za fotografije je bio zadužen Emilio Tini a Miu Miu, Prada, Trussardi, Missoni, Stella McCartney, Versace i Roberto Cavalli komade uklapao je stilista Enrico Maria Volonte.

Modeli: Drielle Valeretto & Paul Boche.

I LOVE IT!

 

Yves loves...

DALIDA


 

Te devedeset i neke letnji raspust proveo sam kod moje bake. Dok sam sedeo u dvorištu  na lokalnoj radio stanici išla je pesma „Itsi Bitsi petit bikini“. 

  

Odmah sam pritrčao i pojačao prijemnik kako bih što bolje čuo. Bio sam očaran ovom simpatičnom melodijom iako nisam znao francuski. Nakon završetka pesme bilo mi je jako krivo što nisam čuo ime izvođača pa sam pitao baku da li možda zna ko je u pitanju. Nažalost nije znala. Bio sam razočaran. Sigurno vam je poznat osećaj kad vam se neka pesma uvuče u uho, želite da je čujete ponovo a ne znate ko je izvodi. Pevušio sam melodiju danima iako nisam znao tekst. Nekoliko dana kasnije na ručak su nam došli gosti iz Francuske. Dok sam pomagao baki oko postavljanja stola nesvesno sam pevušio pesmu koju sam čuo pre nekoliko dana da bi mi gospođa iz Francuske rekla kako imam odličan ukus za muziku. Ostao sam zaprepašćen i pitao je da li možda zna o kom je izvođaču reč. Rekla mi je da je u pitanju francuska pevačica po imenu Dalida i ja sam bio najsrećniji na svetu. Nakon nedeljnog ručka, dok sam se igrao u dvorištu sa psom gošća iz Francuske mi je prišla i pružila disk sa hitovima Dalide. Snažno sam je zagrlio i od srca joj se zahvalio. Nažalost, bakin kasetofon marke "EI" nije imao CD plejer pa sam se morao strpiti dok ne dođem kući. To mi je bio jedan od najlepših letnjih raspusta ikada.

Kada sam došao kući sa vrata sam se pozdravio sa mojima i odmah utrčao u sobu kako bih pustio disk koji mi je poklonila nasmejana gospođa iz Francuske. Odmah sam pronašao pesmu koju sam pre desetak dana čuo, legao na krevet, pojačao zvuk i uživao. Nakon završetka pesme pustio sam je ponovo i ponovo. I ponovo. 

Počeo sam se informisati o ovoj pevačici, nabavljati diskove i kasete sa njenim pesmama. Ubrzo su mi se svideli i hitovi poput: „Bang, bang“, „Bambino“, „Le petit Gonzales“, „Paroles, paroles“ i mnogi drugi. Iako sam bio MTV dete fasciniranost Dalidom pretvorila se u obožavanje za čitav život.

 Rođena 17. Januara 1933. pod imenom Yolanda Gigliotti kao jedna od troje dece. Potiče iz italijanske muzičke porodice koja je emigrirala u Egipat (otac joj je bio prvi violinista opere u Kairu). Kao tinejdžerka skrivajući od svog oca okušala se na izboru za lepotice. Svetla reflektora su je veoma privlačila i kao i svaka devojka željna slave pojavljivala se na manifestacijama ovakvog tipa a nakon tri godine osvojila je nagradu za najlepšu devojku Egipta. Vrlo brzo bila je angažovana za snimanje filmova u Kairu, gde je 1954. snimila tri filma. Krajem te godine biva primećena od strane filmskog producenta iz Francuske i odlazi za Pariz. U to vreme sebe je nazivala Dalila međutim kako su vremena u gradu svetlosti bila teška njeno pojavljivanje u dva filma nije bilo značajnije zapaženo. Odlučila je da pohađa časove pevanja kako bi se oprobala i u pevačkim vodama. Ubrzo je nastupala u lokalnim kabareima.

1956. godine dobija poziv da učestvuje na takmičenju mladih talenata koje je organizovao Bruno Coquatrix, vlasnik pariske muzičke dvorane „Olympia“. Kako to obično biva, Dalila biva primećena od strane dva izuzetno bitna čoveka u ondašnjoj muzičkoj industriji. Muzički producent Eddie Barclay i direktor programa radija „Europe 1“ Lucien Morisse prepoznali su talenat mlade gospođice te su pristali stati iza nje. Odlučili su da postojeće umetničko ime Dalila zamene i došli do zaključka kako je Dalida mnogo bolje. Prvi singl „Bambino“ Dalidu je vinuo u nebesa i postao međunarodni hit. Neiskusna italijanka nije bila svesna šta ju je snašlo te su slikanja za naslovne strane magazina kao i veliki broj intervjua za nju bili nepoznanica ali zahvaljujući Lucien Morisse-u koji je sve vreme bio uz nju nije bilo potrebe za brigu. Dobijala je sve više angažmana, pojavljivanja na televiziji kao i naslovne strane širom sveta. 17. septembra 1957. Dobija svoju prvu zlatnu ploču. Vreme je prolazilo a iz poslovnih odnosa između ovo dvoje mladih ljudi proistekla je prava ljubav. Uspesi su se ređali jedan za drugim a Lucien je karijeru svoje drage vodio na najbolji mogući način. Ljubav je cvetala, no zbog velikih poslovnih obaveza venčanje je moralo da pričeka. Dalida je postala omiljeni izvođač mnogih u Francuskoj. 

Napokon 08. Aprila 1961. godine usledilo je dugo očekivano venčanje ali s obzirom koliko su obaveza imali i jedno i drugo odmah nakon venčanja usledila je turneja tako da medenog meseca nije ni bilo. Ta godina za Dalidu bila je veoma uspešna na poslovnom planu ali na privatnom i ne baš. Lucien je previše forsirao što je itekako uticalo na njihov brak. Nakon samo nekoliko meseci, Dalida upoznaje četiri godine mlađeg slikara iz Poljske po imenu Jean Sobieski i razvodi se od tadašnjeg supruga. Iste godine dobila je zlatnu ploču za pesme „Last Waltz“, „Papa achete moi un jukebox“ i „Garde moi la derhiere“. U decembru je nastupala u muzičkoj dvorani „Olympia“ gde je dokazala šta znači reč zvezda, nastupajući mesec dana svake večeri pred dve hiljade ljudi u prepunoj dvorani. Nakon toga usledila je turneja po Hong Kongu i Vijetnamu gde je takođe bila veoma poznata.

Još jedan poznati hit objavila je 1962. Pod nazivom „Le petit Gonzales“. Te godine raskida vezu sa poljskim slikarem i za nju počinje vreme tuge koja se manifestovala kroz njen proces samousavršavanja. Promenila se i postala savremenija i sofisticiranija a kosu je izblajhala. Kao i svaka mlada žena, sa svoje 32 godine žudela je za brakom i porodicom ali nikoga nije bilo na pomolu. Sa druge strane uspesi na poslovnom planu su se množili velikom brzinom. Postala je najslušaniji izvođač u Francuskoj i ponovo je napunila „Olympia“-ju. Kao izuzetno popularan izvođač dobila je tu čast  da za Radio „Europe 1“ prati „Tour de France“, svake večeri je nastupala u drugom gradu te je tako obišla čitavu Francusku otpevavši neverovatniih tri hiljade pesama. Dobija i prvu platinastu ploču prodavši deset miliona ploča.

 

1966. italijanska izdavačka kuća nudi joj saradnju sa mladim tekstopiscem i kompozitorom Luigi Tenco-m. Nekoliko meseci nakon upoznavanja Luigi je napisao pesmu „Ciao Amore“ a oboje, Dalida i on odlučili su da je otpevaju svako ponaosob na San Remo festivalu u januaru 1967. To veče ostaće joj u pamćenju za ceo život. Naime, postojao je ogroman pritisak, posebno na samog Tenco-a jer je Dalida bila već uveliko poznata u Italiji a Luigi na pošetku svoje karijere. Te večeri iskoristili su priliku da objave kako će se venčati u aprilu mesecu. Kako je takmičenje teklo prvi je nastupao Tenco koji je pod dejstvom alkohola i tableta za smirenje pesmu jedva otpevao. Kada je na scenu izašla Dalida ispraćena je ovacijama kao prava diva. Nakon odluke žirija da ni jedno od njih dvoje nije dobilo nagradu Luigi je optužio organizatore festivala kao i sam žiri za korupciju i odlučio da sam sebi oduzme život. Sročio je oproštajno pismo i ispalio hitac iz pištolja u glavu. Ovo je bila prva u nizu tragedija koje su zadesile Dalidu. 

Nakon što je pronašla svog ljubavnika kako nepomično leži u lokvi krvi to je veoma pogodilo, te uticalo na njen život i karijeru. Nakon toga usledio je period u kom je nosila duge bele haljine i tada je od strane medija dobila nadimak „Sveta Dalida“. Pala je u tešku depresiju i  pokušala da sebi oduzme život trujući se tabletama. „Ko sebe ne razume, ne razume ni ostatak sveta.“ rekla je nakon buđenja iz kome u kojoj je bila 5 dana. Neiskusna i sramežljiva devojka je nestala a na njeno mesto je došla nova Dalida. Počela je mnogo više da čita, da se interesuje za filozofiju (fascinirao je Frojd) i uzimala je časove joge.

  

1970. godine usledio je još jedan hit u nizu. Pesmom „Darladiladada“ ponovo je sve bacila na kolena. Ubrzo nakon objavljivanja hita pogodila ju je još jedna tragedija. Njen bivši suprug i osoba koja joj je mnogo pomogla oko karijere Lucien Mourisse, izvršio je samoubistvo u svojoj 41 godini života. Te godine upoznaje Leo Ferre-a i od tada počinje da snima pesme koje bi po njoj imale poetsko značenje. Bruno Coquatrix, vlasnik dvorane „Olympia“ ali ni drugi ljudi iz sveta muzike nisu verovali u Dalidin novi repertoar pa je bila prinuđena da sama organizuje nastup kao i da sama plati zakup sale za zadnje tri nedelje 1971. godine. Kao feniks se vinula iz pepela napunivši dvoranu. Njeno lice ponovo je krasilo naslovne strane magazina širom sveta. 1972. Upoznaje šoveka koji joj je mnogo pomogao u daljem radu. Richard Chanfray ili grof od Saint German-a, kako je sebe nazivao vratio joj je veru u život i sa njim je nakon ličnih kriza bila ponovo srećna. Zajedno su živeli na njegovom imanju na Korzici. U periodu ljubavi i harmonije Dalida snima hit „ Il venait d'avoir 18 ans“ koji je bio na prvom mestu top lista u devet zemalja a samo u Nemačkoj singl je prodat u 3,5 miliona primeraka. Nakon toga usledio je hit „Gigi l'amoroso“, pesma koja traje 7,30min koja i dalje važi za njen najprodavaniji hit u čitavom svetu. 1973. godine snima veoma popularan i meni izuzetno drag duet sa Alain Delon-om sa kojim je bila u ljubavi tokom šezdesetih godina. 

Pesma pod nazivom „Paroles, paroles“ pobrala je simpatije slušalaca širom sveta i vrlo brzo našla se na prvom mestu top lista u Franscuskoj, Japanu i Evropi. 

Kako je život nikada nije mazio, zadesio je još jedan tragičan događaj kada je 1976. sa svojim bratom Orlandom i Richardom u svojoj kući u Parizu zatekla provalnika kojeg je Richard u samoodbrani ubio. „Ništa nam se neće desiti, sve dok smo zajedno. Toliko te volim.“ znala je da kaže svom korzikanskom ljubavniku. Međutim pošto je Richard proveo dve godine u istražnom zatvoru ljubav prema njemu  je izbledela.

  

Disco talas sedamdesetih godina bio je izuzetno popularan pa je Dalida, kao i ostali izvođači odlučila da se oproba. Snimila je pesmu „J'attendrai“ koja je bila prva francuska disco pesma ikada. Tokom tih godina njena popularnost je stekla svetske razmere ali nikada nije zaboravila na svoju publiku iz Kaira. Često je boravila u Egiptu i to ju je nateralo da snimi nešto i na arapskom . Obradila je tradicionalnu egipatsku pesmu „Salma Ya Salama“ 1977. godine a pesma je stekla toliki uspeh da je ubrzo snimila na pet jezika.

Amerikanci su takođe voleli Dalidu a prvi put u Americi  je nastupila 1978. u Carnegie Hall-u. Te večeri je prvi put izvela pesmu pod nazivom „Lambeth aWlk“. Publika je bila očarana umetnicom koja dolazi sa drugog kontinenta. Iste godine proslavila je dvadeset godina svoje karijere nastupajući ponovo u poznatoj francuskoj dvorani „Olympia“ . Kako joj se dopao disco talas 1979. je snimila pesmu pod nazivom „Monday, tuesday“. 

Osamdesete godine za Dalidu su bile više nego uspešne. Od 05. do 20. januara 1980. nastupala je u američkom stilu u dvorani sportova u Parizu. Nastup je bio kao na Broadway-u, na najvišem mogućem nivou. Imala je dvanaest presvlačenja, bila je okružena sa jedanaest igrača a na sceni je bilo prisutno i trideset muzičara. Koncert je trajao više od dva sata a svih jedanaest nastupa je bilo rasprodato što ju je učinilo prvom umetnicom sa ovolikim uspehom. Svoju samoću uvek je pokušavala da nadomesti time što se posvećivala muzici. 1981. godine još jednom nastupa u francuskoj dvorani „Olympia“ a te iste godine bila je prva koja je dobila dijamantsku ploču za neverovatnih 85 miliona nosača zvuka i 55 zlatnih ploča koje je dobijala tokom svoje dugogodišnje karijere.

 Nakon smrti Richard-a koji je takođe izvršio samoubistvo jer nije mogao da živi bez nje Dalida se potpuno povukla u sebe a mnogi kažu kako se psihički mnogo promenila. 1984. poslednji put polazi na turneju. Nakon toga njeno ime se sve manje spominje a neki su je potpuno zaboravili. Tokom svoje karijere glumila je u dosta filmova ali prava uloga pojavila se tek 1986. kada je glumila u filmu „The Sixth Day“ Youssef-a Chanine-a u koje je igrala glavnu ulogu i pokazala da je zaista odlična glumica.

Život ispunjen tugom i bolom naterao je ovu veoma uspešnu ženu da se povuče iz javnosti. Slomljenog srca, na kraju je završila sama a sve godine rada učinile su je umornom i često depresivnom. Sve više i više osećala se usamljenom, bez obzira što je kao umetnik briljirala. Ostala je bez supruga, dece, porodice i život za nju je bio izuzetno opterećujuć.

2. maja 1987. godine odlučila je da zauvek sklopi oči uzevši prekomernu dozu tableta za spavanje.   

 „Oprostite, život mi je postao nepodnošljiv.“ napisala je u poslednjoj poruci.

“Men Of Colour” Dorian Magazine Fall Issue 2011

Zanimljivi editorijal inspirisan jarkim bojama i slojevitim oblačenjem za jesenje izdanje Dorian magazina.

Fotografije je radio James Weber a za styling su bili zaduženi Roy Fire i Tal Peer.

 

 

 

 

Love the colours, love the styling! :)))

Toni Garrn by Mariano Vivanco for Muse Fall 2011

U poslednje vreme postavljam puno editorijala ali nadam se da mi ne zamerate. Još jedan u nizu je i editorijal za MUSE magazine koji je fotografisao super talentovani Mariano Vivanco.

Uživajte! :)

 

 

 

 

 

Baptiste Giabiconi for Lagerfeld Menswear Fall/Winter 2011/12 lookbook

Fall/Winter 2011/12 lookbook of LAGERFELD Menswear 

 Photo: Karl Lagerfeld

 Model: Baptiste Giabiconi

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

The New Romantics by Rxandy Capinpin for GARAGE MAGAZINE

 

 

 

 

 

Photo:Rxandy Capinpin 

Styling: Andre Chang 

Garage Magazine’s 3rd Anniversary Edition